T'ma

 Trčala je. Čuo se samo umorni ropac i granje što pucketa. Nekako je izmicala. Spoticala se, padala i nastavljala dalje. U šumi je bilo vlažno, memla se lepila za suštinu bića. Znala je da joj je nadomak i da neće odustati šta god uradila. Morala je napred. Zbog čega je morala, nije znala. Morala je.

Nastavila se serija padanja i ustajanja. Sada je već bila izgrebana i po laktovima, tragovi krvi su ostajali za njom. Sad će još lakše da je nađe, znala je. Glavom su letele misli. Znala je da se vrti u krug. Nije imala način i nije umela da ga razbije. Setila se Trnove Ružice. Kakva prevara za usnule devojčice! Nikad neće biti onog ko budi iz košmara, lažu vas.

Suze i smeh su se stapali u jedno. Šuma je ujedala nemilosrdno. Kako je sve počelo?

Nije znala... Bilo jednom jedno kraljevstvo u kome nije htela da vlada, ali je bila suvereni vladar. Držala je konce u rukama, družila se sa zmajevima, gasila ništa i palila vatre. Bar da je došao rat, pa da može sebi da kaže da do rata je. Borila se. Izgubila. Gotovo. Ne, nije to. Nju su samo zmajevi zanimali. Bilo ih je sve manje, dok jednom nisu sasvim nestali. Povukla se u svoju kulu i nije izlazila. Spavala je. Sanjala. Spavala. Sanjala. Sanjala.

Sve je teklo normalno, mislila je.

Mislila je na zmajeve. Da ih nema. Da je kraj. Da će da odživi svoje. Vatre više nije palila. Jednostavno, ništa. 

Jednom je neko jače zagrebao na zidine i pogledala je. Bela neman je pokušavala da provali. Iza nje je ostala pustoš. Delovi tela na sve strane. Vatre koje nije upalila, razrušene kuće i dvorovi. Bela neman je došla po nju.

Zašto?

Nije znala. 

Pokušala je da u sebi skupi snagu svih zmajeva i suprotstavi se. Znala je da je uzaludno, ali je morala. Morala je da da sebi šansu da pobegne i zaštiti svoju kulu. Svoj dom. Kad već druge nije uspela. Izašla je. Bela neman se formirala u užasnu furiju. Stajala je ispred nje. Cepala joj je crvenu crnu haljinu. Zabadala kandže u lice. Stajala je raširenih ruku i prigrlila bol. Udri. Cepaj. Bodi. Imam sećanje zmajeva.

Furija je u jednom trenutku stala da se regeneriše, jer bića svetla su slaba. To je bio trenutak kad je potrčala. Potrčala duboko u šumu. Da spasi svoj dom kad nije mogla druge. I od tada trči i pada i ustaje i trči i pada.

Sada skoro oseća dah na vratu iza drveta stoletne smrke. Zna da neće stići do vrha. Da je kasno za liticu i spas. Jednostavno ništa.

Spotakla se i pala. Uspravila se na kolena pomirena sa sobom da je sve jedno veliko ništa.

A onda je čula ispred sebe "mjau".

Mislila je da umišlja.

Usledilo je još jedno "mjau".

Polako je dizala spuštenu glavu, kose pune grančica i mrtvog lišća, koju je krv bojila u crno... 

- Haluciniram - mislila je. - Haluciniram kao što su vekovi u kojima je sve bilo u redu dok  sam dremala bili halucinacija.

Belina furije je počinjala da blješti. Bila joj je iza leđa, ali i ta slabašna svetlost joj je povređivala oči.

- Znam da te maštam, da nisi stvarna, ali pred ovo ništa, samo da ti kažem da si predivna - rekla je mački i savila se nežno da je poljubi u vlažni preslatki nosić.

Furija je stigla i taman kada je kandžom zaparala vazduh, ljupka mačka je počela transformaciju. Vetar se digao, teški oblaci počeli da se kovitlaju, šuma ućutala i povukla svoje bodlje. 

Gledala je zaprepašteno poznatu crnu glavu. Zaklela bi se da na njoj vidi osmeh, dok je na repu izrastala krljušt, a sa tela se širila krila, sve vreme uvećavajući se. 

Svetlost je prestala da boli. Da postoji. Bila je u senci ogromnog crnog zmaja crvenog odsjaja. Stao je ispred nje. Udahnuo je, ne duboko, i pustio plamen na belu neman. Plamen nije bio jak. Nije hteo odmah da je sagori. Hteo je da dugo vrišti, pati i nestaje u agoniji mraka koju svetlost ne ume i ne može da podnese.

Jezivi krici su odzvanjali planinom. Sedela je sad u čudu i gledala svog zmaja. Zaboravila je da diše tako potpuno opčinjena.

Kada je sve bilo gotovo, prišao joj je. Sela mu je na leđa. Poleteli su do vrha litice. Noć je bila zvezdana i bistra.

Sklupčala se kraj njega. Jednim krilom ju je pokrio.

Zaspali su u tami koja je lepa.