Ništa

I posle svega,
ostane ljuska jajeta kraj puta.
Krhka i prazna.
Nemi podsetnik da je nekad bila
život.
I radost.
I sreća.
I ljubav.
Čeka da postane krhotina,
a zatim prah do konačnog
Ništa.

Saputnik

Stajala je u mraku, sama. Znala je da je tu negde. Čula je umilnu pesmu i nežni lepet krila. Nije bilo tračka svetla. Svetlost joj nije bila ni potrebna. Navikla se na gustinu crnila. U sebi i oko sebe. Nije bila sama. Bio je nemi pratilac njenih pokušaja izlazaka na površinu.

Uvek se vraćala nazad.

Vraćanje mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Činilo mu dušu gotovo srećnom.

Neko je duže vreme nasrtao odozgo. S vremena na vreme je čula glas. Čula je pokušaje obijanja njene čelične brane. Udarci su nekad bili jači, nekad slabiji. U jednom trenutku je prišla i gotovo dotakla polugu u nameri da otvori... Srećom, brzo se predomislila.

Svejedno je da li bi sklopila oči ili ne. Ionako je sve crno. Uvek. 

Nekad je imala snove. Retko. Ali, dešavali su se. Sanjala je beskrajno zelenilo, cvetna polja i drveće koje se komešanjem smeši. Sunce je sijalo. Toplota joj se širila telom dok je bosa šetala travom. Trava je pucketala pod koracima i golicala je. Osmehivala se.

Onda su oblaci počeli da nadolaze. Sivoljubičasti. Lenjo su se kotrljali. Ponekad je padala i čudna kiša. Kiša je menjala ljude. Verovatno je promenila i nju, ali nije umela da prepozna. Možda je to bila kiša tuge o kojoj joj je baka nekad davno govorila. Da dođu teška vremena i Tuga zavlada svetom. Tamo gde je Tuga, tu je i Osveta. Tuga i Osveta uvek dolaze sa svojom unukom i ćerkom i majkom - Nesrećom. Možda se desilo upravo to. A možda je samo pokušavala sebi da objasni mrak...

Kiša je u početku bila prozračna, a onda je počela da dolazi u slapovima boja. Ljudi su joj postajali sve nerazumljiviji. I ona njima, verovatno - nije znala. Kretali su ratovi. Iz Tuge se rađala Osveta. Iz Osvete Nesreća. Nesreća je rađala Tugu. 

Krotila je svoju Tugu sprečavajući je da rodi Osvetu. Kad je na površini postalo prekomplikovano, napravila je utvrdu duboko u zemlji i povukla se. Neće da se sveti kao svi i nikoga neće učiniti nesrećnim. Odlučila je. I tako je sve počelo i prestalo. Odjednom. 

Znala je da je tu. U mraku. Čula je ponekad lepet krila i vazduh bi se uskomešao. Čula je ponekad i pesmu. Ponekad... Ali siguran znak. Nije sama. I ne može da bude sama. Zatrovana je. 

Ponekad bi rešila da izađe na površinu, ali dalje od gledanja kroz prorez ne bi odmicala. Svetlo bi je oslepelo, smeh sa druge strane izludeo, količina vibracija ubila... Shvatila je - nije za površinu. I sve je bilo u redu dok neko nije počeo da lupa u vrata.

Razmišljala je:

Pa, šta ako i uđe!? Svakako će umreti. Biće to nepodnošljiva količina svega koja će je ubiti. I onda će opet biti tama. A sa tamom je u miru, jer i sama je tama.

Ali...

Možda...

Nedostajaće joj Gavran. I njegov povremeni lepet krila. I tužna pesma koju voli. 

Ostala joj je nada da će, ko god da je na vratima, odustati kao i mnogi pre koji su pokušavali da uđu. 

Duboko je udahnula. Vazduh se uskomešao...