Sudbina

 Probudila se i pogledala kroz prozor. Osmehnula se. Sunčevi zracui su joj padali na lice, crvene ruže se kupale u njima, a rosna trava je sijala smaragdnim sjajem. Drveće se lagano njihalo. Razmišljala je kako je život lep i jednostavan. Lagano se izvukla iz kreveta... Obukla se uhvatila za kvaku i izašla u predvorje.

Oslušnula je.

Svuda oko nje je bila samrtna tišina. Užurbano su se muvali oko nje ćuteći. Teskoba se osećala u vazduhu. Na njena pitanja niko nije odgovarao.
A onda joj je rekla:

- Preminuo je. Moraš da obavestiš rođake.

- ZAŠTO MI NIKO NIJE REKAO DA ON UMIRE? ZAŠTO STE TO KRILI OD MENE?

- Zato što je On tako hteo. Rekao je da si još uvek dete, da ne treba da gledaš patnju, ali da si dete koje sada mora brzo da zaboravi da bude dete. Hajde, sad, konj je osedlan...

Otrčala je, uzjahala i krenula. 

Dok je jahala kroz šumu, grane su je šibale. Osetila je toplinu na levoj nozi. Osvrnula se lagano i videla kako se krv sliva. Podsećala je na tečni rubin pod Sunčevom svetlošću. Odmahnula je glavom, ne brišiću je i nastavila još žustrije i brže. Ubrzo je stigla.

Sa kapije je uzviknula:

- NJEGA VIŠE NEMA!

Izašao je ispred, još u ogrtaču i pao na kolena. Počeo je da rida. Znala je zašto je tako. Rat počinje. ON je bio osnov mira. U trenu je shvatila da joj opasnost preti sa dva fronta i možda će se u jednom trenutku otvoriti i treći. Tačno je znala šta da radi. Njegov brat je i dalje ridao. Sjahala je i prišla mu. Na momenat je razmišljala da li da ga zagrli, ali odustala je od te ideje. Potrebni su joj razum i plan.

- Bio je star. Priroda je uredila da svako živo biće ima početak i kraj. Ustani. Upristoji se i dođi da odradiš šta treba.

Okrenula se, naskočila na svog konja i odjahala. Krv je i dalje tekla niz levu nogu. Nova, preko već usirene.

Tako je rat počeo.

Trajao je decenijama. U ratu je nekad napredovala, držala položaje, nekad se povlačila. Udarali su je, sekli, silovali... Nekako je uvek preživljavala. Preživljavala, jer je upamtila da mora da ne bude dete. Ne sme da bude dete. Mora da postane Osveta. Osveta koliko god da je teško i boli zato što je Osveta. I postala je.

Bila je pravedna. Štitila je svoje ljude, svetila se za njih, čuvala ih. Krotila druge u kućne ljubimce. Decenijama je osvajala položaj po položaj. I osvojila ih je sve. Danas su sve to ponizni sužnji.

Istina, gade joj se svi od reda. Ali pobedila je. Život joj se pretvorio u neprestanu borbu. Više nema protiv čega da se bori. Koja pobuna tu i tamo, ali brzo se uguši. Neprikosnovena vladarka svega njoj poznatog. A malo je toga ostalo gde ona nije kročila. U najtamnije kutke je zavirila. Aveti su joj grebale dušu. Jedna ju je skoro i ubila jednom...

Bilo je to kad je ušla u pećinu, krajnje neoprezno. Pojavila se niotkuda i zabola svoje kandže pravo u nju. Osetila je u tom trenutku kako život ističe iz nje. Nije bilo bola, straha, kajanja... Bilo je ništa. Kraj. U poslednjem momentu se sabrala i probola je. Dugo joj je trebalo da se oporavi. Na promenu vremena taj ožiljak i dalje žiga. Lagano je zbacila sa sebe težinu nežne spavaćice i legla u krevet. Svuda je bila tama. Tama je udobna. Brzo je utonula u san bez snova.

Probudila se. Sunčevi zraci su joj milovali lice. Pogledala je kroz prozor. Smaragdna rosna trava, kapi rubina u ružama... Znala je.

Tri Suđaje su ušle u sobu. Bila je u miru. Opuštena. Potpuno.

Bez reči je ustala i uskočila u mirisnu kupku koju joj je jedna pripremila. Mirisi su se mešali, a njoj je počelo da se vrti u glavi. Iz kade je prišla drugoj koja joj je obukla crvenu haljinu. Čipka oko vrata se malo zavrnula, pa se druga Suđaja trudila da je namesti. Danas je morala da izgleda savršeno. Namestila joj je i dragulje u slapovima kose.

Treća Suđaja ju je uhvatila za ruku i izvela iz sobe. prolazile su nepreglednim hodnicima palate. Prvi put u životu je osetila nelagodu. Možda strah... Da li će ispuniti svrhu? Da li će uspeti da prepozna? Šta je njena svrha uopšte? Ima li je?

Ušle su u prestonu dvoranu. treća Suđaja i ona su stale ispred sedmorice.

Pažljivo ih je posmatrala. Nije morala ni da ga pogleda, znala je da je...

Prišla mu je. Svet je krenuo da se kreće. Zakoračili su, a svakim korakom Zemlja je pucala i vatra je  izbijala iz njene utrobe. 

Došao je trenutak kada je prestala da bude Osveta i postala Sudbina.

Apokalipsa

 Probudila ju je toplina vatre i tela iza nje. Na trenutak je pokušala da se seti koji je dan, nije znala da li je jutro ili veče, gde je... A onda je pogledala kroz prozor. Sneg je vejao. Shvatila je... Osmehnula se mačkama koje su dremale kraj kamina i još više se privukla uz njega.

Od njegovog ramnomernog disanja koža joj se ježila milimetar po milimetar. Shvatila je da ne spava, već da je samo tu. Jer on je uvek tu. Čvrsto ju je zagrlio i otpočeli su svoju igru prepuštanja. Vreme je stalo, sve je nestalo, postojali su samo oni. Na hiljade i hiljade način... Univerzumi su se spajali i razdvajali u konstantno spojenim telima. Toliko nežnosti u grubosti, poverenja u strahu i želje u bolu. Sve se kovitlalo i kovitlalo i kovitlalo...

Da to je bila njihova igra.

Apokalipsa.

I u haosu je nastupio red, koji niko drugi do njih nije mogao da razume i prati. 

A onda je nastupio mir... Sve se utišalo.

Ustao je izašo napolje. Čekala je da se vrati. Činilo joj se da su prošli vekovi otkako ga nema. Obuzeo ju je panični strah. 

- Gde je? Nešto se desilo, jer mora da se desilo, on je uvek tu, gde je sad!? - takve i slične misli su kolale glavom!

Sad su i mačke bile uznemirene, otvorila je vrata i izašla u sneg.

Kao dva čuvara, mačke su stale pored nje. Počela je da korača. Ništa se nije videlo od snežnog kovitlaca. Prijalo joj je mačije krzno koje je dodirivalo listove na nogama.
Snege je upadao u oči, grlo, nije mogla da diše.

A onda je shvatila: to nije sneg, to je nuklearni pepeo.

I nastavili su dalje. Da ga nađu...

Fragment(i)

Bestežinsko stanje fragmenata

drži ih u konstanti haosa.

Ponekad, 

nikad više od 5,

bude privučeno materijom.

Plutanje u limbu

do Razvigora

koji će konstantu haosa

da učini poretkom.

Jednom.

Kuća

Gledam te tako podrpanu, pocepanu,

ispucalu.

Ipak, stojiš.

Dočekuješ i ispraćaš vekove.

Ne brini, popraviću te,

jer trebaš mi da se napojim sa

izvirišta ljubavi.

Pesak

Stala je začuđeno. Otkud oluja sad? Pesak je već počeo da se munjevito kovitla, a njene oči nisu bile spremne za udar. Dok je štitila oči, nije očekivala udarac u leđa.

Probudila se u tami. Sve je mirisalo na memlu i slatko. Shvatila je gde je. Nije imalo smisla pokušavati pobeći. Šanse za preživljvanjem su veće ukoliko misle da je u nesvesti. Samo kako ostati smiren... Setila se svih lekcija iz detinjstva kako meditiranjem doći u uspavano stanje uma, a biti budan. 

Počela je.

Izgubila pojam o vremenu.

Ušli su. Zgrabio ju je za kosu i počeo da vuče. 

Bol je moj prijatelj, bol je moj najbolji prijatelj - mislila je...

Znala je da je pod reflektorima kad ju je u jednom trenutku bacio na nešto tvrdo. Znala je i da su oko nje.

- Ovo je neki slabašan primerak. Šta uopšte možemo sa njim!? - čula je hrapav glas.

- Znate, danas nismo imali sreće, samo je ona...

- DOSTA! Donesite sonde!

Čula je bešumno  šištanje. Počele su da se zabadaju u nju kao hiljade bodljica. Znala je da nanočestice jurišaju njenim telom da se usade u kičmenu moždinu i mozak. Možda će je naterati da uradi ono što neće, ali nikad joj neće oteti sećanja.

Nakon 3h tretman je bio završen i pod punom kontrolom. 

Pustili su je. Izašla je u mrak. Oluja se smirila.

Tumarala je navođena daljinski. Nanočestice su pokušavali da prodru u sećanja iz sve snage. Nisu uspevali. Šetali su je levo desno.

.....

Nakon 10 dana je bila na samrti. Šetali su je i dalje, bez hrane i uz vrlo malo vode, tek toliko da ne skapa na sred teritorije. Bila je prašnjava. Počeli su da se pojavljuju radijacijski plihovi. Gnojili i pucali. U kontrolnoj sobi su znali da joj nije ostalo mnogo vremena.Neko će biti kažnjen zbog ovog slabašnog primerka. A onda im se posrećilo... 

ON SE POJAVIO!

Slučajno i niotkuda.

Potrčao je ka njoj. Ukopala se u mestu. Komandovali su da uzme oružje i da ga sprži.

- Dina! - uzviknuo je. - TRAŽIMO TE DANIMA! Dina, reci nešto! Dina, živa si!

Poklekla je pod naletom naredbe i napada nanočestica. Pala je.

Poslednjim atomima snage, rekla je:

- Zaražena sam, prodreće u sećanje. Moraš...

......

Nova oluja se spremala.

Sedeo je na brežuljku i gledao u peščane dine. I tako iz dana u dan...

T'ma

 Trčala je. Čuo se samo umorni ropac i granje što pucketa. Nekako je izmicala. Spoticala se, padala i nastavljala dalje. U šumi je bilo vlažno, memla se lepila za suštinu bića. Znala je da joj je nadomak i da neće odustati šta god uradila. Morala je napred. Zbog čega je morala, nije znala. Morala je.

Nastavila se serija padanja i ustajanja. Sada je već bila izgrebana i po laktovima, tragovi krvi su ostajali za njom. Sad će još lakše da je nađe, znala je. Glavom su letele misli. Znala je da se vrti u krug. Nije imala način i nije umela da ga razbije. Setila se Trnove Ružice. Kakva prevara za usnule devojčice! Nikad neće biti onog ko budi iz košmara, lažu vas.

Suze i smeh su se stapali u jedno. Šuma je ujedala nemilosrdno. Kako je sve počelo?

Nije znala... Bilo jednom jedno kraljevstvo u kome nije htela da vlada, ali je bila suvereni vladar. Držala je konce u rukama, družila se sa zmajevima, gasila ništa i palila vatre. Bar da je došao rat, pa da može sebi da kaže da do rata je. Borila se. Izgubila. Gotovo. Ne, nije to. Nju su samo zmajevi zanimali. Bilo ih je sve manje, dok jednom nisu sasvim nestali. Povukla se u svoju kulu i nije izlazila. Spavala je. Sanjala. Spavala. Sanjala. Sanjala.

Sve je teklo normalno, mislila je.

Mislila je na zmajeve. Da ih nema. Da je kraj. Da će da odživi svoje. Vatre više nije palila. Jednostavno, ništa. 

Jednom je neko jače zagrebao na zidine i pogledala je. Bela neman je pokušavala da provali. Iza nje je ostala pustoš. Delovi tela na sve strane. Vatre koje nije upalila, razrušene kuće i dvorovi. Bela neman je došla po nju.

Zašto?

Nije znala. 

Pokušala je da u sebi skupi snagu svih zmajeva i suprotstavi se. Znala je da je uzaludno, ali je morala. Morala je da da sebi šansu da pobegne i zaštiti svoju kulu. Svoj dom. Kad već druge nije uspela. Izašla je. Bela neman se formirala u užasnu furiju. Stajala je ispred nje. Cepala joj je crvenu crnu haljinu. Zabadala kandže u lice. Stajala je raširenih ruku i prigrlila bol. Udri. Cepaj. Bodi. Imam sećanje zmajeva.

Furija je u jednom trenutku stala da se regeneriše, jer bića svetla su slaba. To je bio trenutak kad je potrčala. Potrčala duboko u šumu. Da spasi svoj dom kad nije mogla druge. I od tada trči i pada i ustaje i trči i pada.

Sada skoro oseća dah na vratu iza drveta stoletne smrke. Zna da neće stići do vrha. Da je kasno za liticu i spas. Jednostavno ništa.

Spotakla se i pala. Uspravila se na kolena pomirena sa sobom da je sve jedno veliko ništa.

A onda je čula ispred sebe "mjau".

Mislila je da umišlja.

Usledilo je još jedno "mjau".

Polako je dizala spuštenu glavu, kose pune grančica i mrtvog lišća, koju je krv bojila u crno... 

- Haluciniram - mislila je. - Haluciniram kao što su vekovi u kojima je sve bilo u redu dok  sam dremala bili halucinacija.

Belina furije je počinjala da blješti. Bila joj je iza leđa, ali i ta slabašna svetlost joj je povređivala oči.

- Znam da te maštam, da nisi stvarna, ali pred ovo ništa, samo da ti kažem da si predivna - rekla je mački i savila se nežno da je poljubi u vlažni preslatki nosić.

Furija je stigla i taman kada je kandžom zaparala vazduh, ljupka mačka je počela transformaciju. Vetar se digao, teški oblaci počeli da se kovitlaju, šuma ućutala i povukla svoje bodlje. 

Gledala je zaprepašteno poznatu crnu glavu. Zaklela bi se da na njoj vidi osmeh, dok je na repu izrastala krljušt, a sa tela se širila krila, sve vreme uvećavajući se. 

Svetlost je prestala da boli. Da postoji. Bila je u senci ogromnog crnog zmaja crvenog odsjaja. Stao je ispred nje. Udahnuo je, ne duboko, i pustio plamen na belu neman. Plamen nije bio jak. Nije hteo odmah da je sagori. Hteo je da dugo vrišti, pati i nestaje u agoniji mraka koju svetlost ne ume i ne može da podnese.

Jezivi krici su odzvanjali planinom. Sedela je sad u čudu i gledala svog zmaja. Zaboravila je da diše tako potpuno opčinjena.

Kada je sve bilo gotovo, prišao joj je. Sela mu je na leđa. Poleteli su do vrha litice. Noć je bila zvezdana i bistra.

Sklupčala se kraj njega. Jednim krilom ju je pokrio.

Zaspali su u tami koja je lepa.