Ko te jebe...

Ma, ko te jebe!
Ne nedostaješ. Nimalo.
Moj život na mrežama je savršen.
Praznina na fotkama je samo za moje oči.
Sve i da si na njima... Da li bi te zaista bilo!?

Ma, ko te jebe!
I tebe i tvoj Univerzum. Univerzum koji je eonima svetlosnih godina udaljen od mog.
Nemamo presek skupa, mili.

Ma, ko te jebe!
Ja sam onaj jedan skriveni bug koji ti upucava matricu.
Nedostajući šraf za savršenu mašineriju.
Neko nerazumljiv i dalek.

Ma, ko te jebe!
Neću da budem deo tvog laganog odlaska.
Neću, jer ne umem da foliram sreću.

Želim nešto da ti kažem

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji vučeš taj smešni ranac.
Tebi želim da pružim ruku,
pa da otrčimo zajedno do opservatorije.
Da gledamo Saturnove prstene
I blebećemo o (be)smislu života.

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji nemaš pojma koji je dan u sedmici.
Želim sa tobom da kasnim i žurim tokom sedmice,
Da se prepiremo koji je danas dan.

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji si sakrio tminu u očima.
S tobom želim da otkrivam nove boje,
Nepoznate ljudskom oku i da to bude naša tajna.

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji imaš šmekerski osmeh.
Želim da me tvoj kez nervira kad me spucaju PMS, džangrizavost i melanholija.

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji nećeš sa mnom na književno veče,
A znam da bi ti se Krstić svideo i da si tvrdoglav i da nemaš pojma.

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji si odjebao sve Univerzume da bismo napravili jedan sasvim mali, malecni...

Hej, ti!
Da, baš ti. Ti, koji ne postojiš.
Želim nešto da ti kažem:
Daj se pojavi više...

Jednom

Jednom ću jasno čuti šapat,
Koji će me prigrliti,
Koji će me ušuškati,
Koji će me zaštiti...

Jednom će ruke čvrsto
Da me obgrle,
Da mi oči zatvore,
Da me miluju.

Jednom će oči
Da me vide,
Da urone...
Da suzu puste.

Jednom će spoznaja
Da dođe kasno...
Jer mene neće biti.

Rekla je

Bio je kišni dan.  Čula je dobovanje kiše po prozoru.  Nije joj se ustajalo. Okrenula se na drugu stranu. Razmišljala je kako neki dani mirišu na tugu. Evo, na primer, baš ovaj dan. I dan pre njega. I dan posle njega... Oči su joj bile čvrsto zatvorene. Čula je da se vrata otvaraju. Trudila se da diše duboko i ravnomerno, polako, kako Milly20B ne bi primetila da je budna. Nekad joj je to polazilo za rukom, ali ne i danas. Milly20B je prišla krevetu i otkrila je uz kreštavo:
- Dobro jutro. Svanuo je novi dan. Vlažnost vazduha je 100%. Temperatura je 22C°. Od današnjih obaveza imate susret sa decom, suprugom, upravnim odborom,  odlazak na premijeru nove kancone, večeru sa prijateljima i povratak kući.  Milly20D je pripremila 4 odevne kombinacije za danas.  Milly20C će se pobrinuti za makeup i frizure.
Dok je Milly20B govorila na njenom displeju se pojavljivala satnica obaveza. Zažmurila je jako i rekla:
- Danas se ne osećam dobro.
Milly20B je prišla,  uhvatila je nežno za zglavak ruke i rekla:
- Svi metabolički procesi u organizmu su uredni. Sve vrednosti su uredne. Osećate se dobro. Nastavite sa projektovanim obavezama.
Znala je da nema svrhe buniti se. Dok je prala zube razmišljala je kako se desilo... Jednom davno je postojala ideja da uživamo u benefitima novog doba... Kako se desilo da se potpuno prepustimo!? Da izgubimo volju, spontanost, radost uživanja, življenja!? Odlučila je da uradi nešto potpuno neverovatno!
Uzela je vazu sa cvećem sa malenog stočića, udaljila se malo od displej-ogledala i gađala ga vazom. Zvuk lomljenja je odjeknuo kao grom iz vedra neba. Činilo joj se da ga je čuo čitav kvart.  Sve Milly su doletele, ali i njen suprug. Nije obraćala pažnju na njih. Udahnula je oslobođeni dah. Rekla je:
- Deaktiviraj sve Milly, danas ja pripremam doručak...

Spavanje

Magla je postajala sve gušća. Noge su joj upadale u mekanu olovaču. Prašina se lepila za svaku poru. Droidi su leteli u niskom režimu i skenirali. Nadala se da je magla dovoljno gusta da zaustavi senzore. Poruke su jezivo odzvanjale metalnim glasom:

- SVAKO KO BUDE DETEKTOVAN, BIĆE AUTOMATSKI DEZINTEGRISAN!

Čvrsto je stegla ranac obema rukama i potrčala. Zapela je za kabl i pala licem na zemlju, otvorenih usta.

Polako se pridizala iskašljavajući blato.

Nastavila je dalje. Razmišljala je šta su to oblaci, zvezde, Sunce i Mesec. Pre neki dan joj je jedna starica sa biomehaničkim okom prve serije pričala o tome na samrti. Tačno se seća da je rekla 'samo još jednom da vidim zvezde, Mesec i Sunce...' ili tako nešto. Pružila je ruku ka uštavljenoj kosi. Prah za čišćenje nije videla dva meseca. Posrtala je. Padala. Ustajala. Odahnula ke kada je konačno stigla. Uspentrala se uz gomilu metala koji se nepogrešivo zabadao u dlanove. Stisla je zube i nastavila. Droidi su zujali. Čula ih je. Stigla je do poklopca. Povukla je ručicu. Zakoračila je u kapsulu i spustila poklopac za sobom. Sela je u ćošak, spustila ranac kraj sebe. Otvorila i pažljivo izvukla dehidrato. Sve se teže nabavljao. Pustila je hologram. Taj čudni stvor se pojavio. Bio je nestvarno čist. Crno odelo sa crvenim detaljima se prosto blistalo. Progovorio je:

- Znam da me se ne sećaš. Znam da se ne sećaš ničega. Tako je bolje. Čuvaj se droida. Čuvaj se bereseka. Čuvaj se. I živi. Živi koliko god dugo budeš mogla. 

Nikad nije saznala otkud ona tu. Ni drugi nisu znali. Živeli su i čuvali se droida i bereseka. Droidi su ih dezintegrisali, a bereseci komadali. Nije znala ni koliko ih je ostalo. Možda ne više od dvadeset.

Želela je da se seti. Da se seti svega. Nije mogla. Legla je ne sanirajući rane na rukama i nogama. Bilo joj je svega dosta. Spavaće. Sutra neće ići po dehidrato. Spavaće. Spavaće zauvek. Ne može više.