Nikada

Reči da nose, da maze, da prkose.Ruke da su tu.
Da drže, da grle, da miluju.
Da težak teret nose.
Miris da uspava,
da ušuška, da bdi...
Razum da maštu otera,
jer to nisi ti.
Nije te nikada bilo.

Digitalizacija

Rekla bih ti kako se smejem,
kako čeznem, brinem i želim.
Rekla bih ti kako muzika
nema smisla ako je slušaš sam.
Rekla bih ti da dani nisu uvek sivi
kad sija zvezda.
Rekla bih ti da slikam portrete
za tvoju galeriju.
Rekla bih ti...
Sve bih ti rekla.
A sve što uspem da kažem bude
jedan glupi emotikon.

Ljubica i Teodor

Granulo je Sunce. Svojim ljubičastim zracima joj je milovalo ružičastu kožu. Lenjo se protegla. Pored nje je ležao nepoznati. Pokušavala je da skupi komade sećanja u celinu, ne bi li shvatila otkud on u njenoj postelji. Zatvorila je oči.

- Čekaj, pa ovo nije moja postelja! - kriknula je.

Probudio se. Video je nju pored sebe. Sve je bilo nepoznato: ona, soba, nebeski svod.

- Mora da sanjam - prošaputao je.

- Dobro jutro. - oglasio se metalni glas. - Želim vam prijatan dan na GYCX56214. Izabrani ste među milionima za naš eksperiment ukrštanja rasa.

Ona je počela da plače, on je bio skamenjen. Ponovo se začuo metalni glas:

- Povratak na matične planete nije moguć. Promena partnera nije moguća. Promena kolonije nije moguća. Od danas ste Ljubica i Teodor. Želimo vam prijatan ostatak ciklusa.

Snežni dan

Pahulje su nervozno padale po trepavicama nošene jakim severcem. Hladnoća se uvlačila u kosti.
Koračala je među borovima. Mirisala zimu. Korak ju je vodio sve dalje. Znala je da je četiri koraka prekasno.