Apokalipsa

 Probudila ju je toplina vatre i tela iza nje. Na trenutak je pokušala da se seti koji je dan, nije znala da li je jutro ili veče, gde je... A onda je pogledala kroz prozor. Sneg je vejao. Shvatila je... Osmehnula se mačkama koje su dremale kraj kamina i još više se privukla uz njega.

Od njegovog ramnomernog disanja koža joj se ježila milimetar po milimetar. Shvatila je da ne spava, već da je samo tu. Jer on je uvek tu. Čvrsto ju je zagrlio i otpočeli su svoju igru prepuštanja. Vreme je stalo, sve je nestalo, postojali su samo oni. Na hiljade i hiljade način... Univerzumi su se spajali i razdvajali u konstantno spojenim telima. Toliko nežnosti u grubosti, poverenja u strahu i želje u bolu. Sve se kovitlalo i kovitlalo i kovitlalo...

Da to je bila njihova igra.

Apokalipsa.

I u haosu je nastupio red, koji niko drugi do njih nije mogao da razume i prati. 

A onda je nastupio mir... Sve se utišalo.

Ustao je izašo napolje. Čekala je da se vrati. Činilo joj se da su prošli vekovi otkako ga nema. Obuzeo ju je panični strah. 

- Gde je? Nešto se desilo, jer mora da se desilo, on je uvek tu, gde je sad!? - takve i slične misli su kolale glavom!

Sad su i mačke bile uznemirene, otvorila je vrata i izašla u sneg.

Kao dva čuvara, mačke su stale pored nje. Počela je da korača. Ništa se nije videlo od snežnog kovitlaca. Prijalo joj je mačije krzno koje je dodirivalo listove na nogama.
Snege je upadao u oči, grlo, nije mogla da diše.

A onda je shvatila: to nije sneg, to je nuklearni pepeo.

I nastavili su dalje. Da ga nađu...