Spavanje

Magla je postajala sve gušća. Noge su joj upadale u mekanu olovaču. Prašina se lepila za svaku poru. Droidi su leteli u niskom režimu i skenirali. Nadala se da je magla dovoljno gusta da zaustavi senzore. Poruke su jezivo odzvanjale metalnim glasom:

- SVAKO KO BUDE DETEKTOVAN, BIĆE AUTOMATSKI DEZINTEGRISAN!

Čvrsto je stegla ranac obema rukama i potrčala. Zapela je za kabl i pala licem na zemlju, otvorenih usta.

Polako se pridizala iskašljavajući blato.

Nastavila je dalje. Razmišljala je šta su to oblaci, zvezde, Sunce i Mesec. Pre neki dan joj je jedna starica sa biomehaničkim okom prve serije pričala o tome na samrti. Tačno se seća da je rekla 'samo još jednom da vidim zvezde, Mesec i Sunce...' ili tako nešto. Pružila je ruku ka uštavljenoj kosi. Prah za čišćenje nije videla dva meseca. Posrtala je. Padala. Ustajala. Odahnula ke kada je konačno stigla. Uspentrala se uz gomilu metala koji se nepogrešivo zabadao u dlanove. Stisla je zube i nastavila. Droidi su zujali. Čula ih je. Stigla je do poklopca. Povukla je ručicu. Zakoračila je u kapsulu i spustila poklopac za sobom. Sela je u ćošak, spustila ranac kraj sebe. Otvorila i pažljivo izvukla dehidrato. Sve se teže nabavljao. Pustila je hologram. Taj čudni stvor se pojavio. Bio je nestvarno čist. Crno odelo sa crvenim detaljima se prosto blistalo. Progovorio je:

- Znam da me se ne sećaš. Znam da se ne sećaš ničega. Tako je bolje. Čuvaj se droida. Čuvaj se bereseka. Čuvaj se. I živi. Živi koliko god dugo budeš mogla. 

Nikad nije saznala otkud ona tu. Ni drugi nisu znali. Živeli su i čuvali se droida i bereseka. Droidi su ih dezintegrisali, a bereseci komadali. Nije znala ni koliko ih je ostalo. Možda ne više od dvadeset.

Želela je da se seti. Da se seti svega. Nije mogla. Legla je ne sanirajući rane na rukama i nogama. Bilo joj je svega dosta. Spavaće. Sutra neće ići po dehidrato. Spavaće. Spavaće zauvek. Ne može više.